TOM WAITS Koncert u Berlinu 17.11.2004. |
Previše ga volim. Zapravo, ne znam da mi je ijedna osoba iz svijeta pop-kulture toliko draga. I nakon previše koncerata koje sam odgledao, poceo sam pricati rodbini i prijateljima da više necu placati skupe karte radi sat vremena samo meni objašnjive carolije - JOŠ CU NA WAITSA OTICI I GOTOVO. Problem je samo što su njegove turneje kratke i zaista treba imati srece da se ulovi karta, pošto je on za sve godine stekao previše takvih kakav sam i sam. I slucajno sam bio u Londonu kad je prijatelj prepricavao gužvu za koncert i kako je bilo jebeno nemoguce kupiti vrlo skupu kartu. Uvjeravao sam sebe da to i nije tako strašno, jer, eto ni londoncani ga ne mogu pogledat' uživo.
I onda mi stigne mejl – Aleksandar Kanazir iz Novog Sada je nabavio kartu, ali ne može otici u Berlin pošto ne može dobiti vizu, pa ako ja hocu on bi mi ustupio kartu. HALO? Pa, naravno, da hocu! On je procitao par mojih tekstova o Waitsu i definitivno je izabrao krivi nacin za pocetak prijateljstva :-)... Saša ju je, kaže, kupio on-line i poješce se od muke, cak je molio organizatore da mu pošalju potvrdu da je kupio kartu, pa ce možda, ipak, nekako dobiti tu jebenu vizu. I ništa. Karta košta 110 EURa i sve je super, ali ko zakurac sad ja ne mogu, zbog POSLA. I pitam sve koje znam žele li iskoristiti ovaj Dar S Neba. Najkonkretnije se javlja Danijel, on je vec ispitao i koliko&kako doci do Berlina.
Ali dragi citaoce, tu psihološkoj drami nije konac. U ponedjeljak Saša javlja da je ipak uspio dobiti vizu i da, ovaaaj, ako može, on bi ipak išao. Javio sam to Danijelu i još mu nisam stigao pogledati u oci, i ne znam kako cu. Saša je, naravno, na kraju otišao, on je to i zaslužio; poslao mi je opis svega što se dogodilo te veceri u kazalištu u kojem je bio cika Tom. Ja sam još uvijek malo sjeban i ne znam kako da protumacim cijeli dogadaj. Znak s neba da NIKAD necu vidjeti Waitsa, znak s neba da se potrudim malo više: ipak se može ako se hoce!, znak s neba da trebam još ici na neke koncerte, ipak. Ne znam, al' evo, procitajte kako se Sale tamo proveo:
„Dakle 17. novembar 2004. godine, sreda.
Kada je avion sletao u Berlin oko 17:05, tek tada sam bio siguran da cu uspeti da stignem na koncert koji je pocinjao u 20:30. Dobar znak je to sto sam definitivno bio u istom gradu u kome je i Tom Waits. Ostalo je samo još da pronadem famozni Theater des Westens. Thetar des Westens je bio lako uocljiv. Veoma lepa gradevina. Ispred teatra sam bio nešto pre 19:30. Padala je sitna kiša i bilo je hladno, a prostor ispred ulaznih vrata je bio krcat gomilom nasmejanih lica. Neki decko - imitator je sa prepoznatljivim rekvizitom iz Bone Machine perioda - sa naocarima za zavarivanje, trzajuci po improvizovanom basu od drveta i kanapa, pevao Ice Cream Man. Vrlo uocljivi su bili nekoliki pojedinci sa kompletnim Tomovim imidžom 70-tih godina - goatie bradica, kacket, sako, prugasta kravata. Tapkaroši su se muvali okolo nudeci ulaznice za 200 EUR. Vrata su se otvorila tacno u 19:30.
Na ulazu nas je docekalo obezbedenje i upucivalo vlasnike online-ulaznica na poseban šalter na kome smo uzeli svoje prave ulaznice. Citava procedura oko ulaznica, ostavljanja garderobe, potrajala je 20-tak minuta. U teatarsku salu se tada vec slobodno moglo uci i sesti na svoje mesto, ali vecina je preostalih pola sata iskoristilo za muvanje po hodnicima teatra, konzumiranje laganih pica i kupovinu suvenira na teatarskim shop-pultovima. U posebnom delu bila su 2 mala improvizovana štanda na kojima su se prodavali CD-i Real Gone (17 EUR), Blood Money, Alice i Mule Variations za po 10 EUR. Posebna poslastica je bila LP ploca Alice za 18 EUR.
10-tak minuta do pola devet, ušao sam u salu i osecaj je bio fenomenalan. Sala mi je delovala manja nego sto sam zamišljao, ali je to bilo to - kapacitet oko 2500, sa širokim parterom i 3 balkonska nivoa, ambijent topao, predivnog stila, idealan za ovakav dogadaj. Na bini su vec bili svi instrumenti i pojacala. Neke udaraljke i cinele su bile uocljivo home-made izrade, a najupadljivije je bilo mnoštvo gitara. Tu je bio i jedan ofucani elektricni piano. Moje mesto - 2. red od bine, tik levo od sredine na kome se nalazio glavni mikrofon, na nepuna 3 metra od Njega. Nisam mogao da verujem. Tacno ispred mene nalazio se veliki sivi megafon.
Pojavila se jedna devojka sa termos bocom i verovatno cajem napunila dve kartonske case. Publika je bila na mestu. Bina bez ikoga. Svetlo se polako, ali ne potpuno, zamracilo i pocele su ovacije, zviždanje i aplauz. Posle minut-dva na scenu je izašao Larry Taylor i uzeo svoj double-bass. Odmah iza se pojavio Marc Ribot i smestio se kod svojih gitara sa desne strane i posle njega je Brain seo za bubnjeve, uzeo je palice i na 1, 2, 3 band je poceo da svira uvodne taktove Make It Rain. Negde oko 4. takta na bini se u brzom hodu iz mraka pojavio Tom i pošao direktno prema mikrofonu sa podignutom rukom pozdravljajuci nas pracen burnim aplauzom, zvižducima i uzvicima. Napravio je nekoliko karakteristicnih grimasa, sa širokim osmehom, dodirujuci obod svog šešira, stao za mikrofon i poceo da peva - You took all my money and my best friends... Pesma je završena Tomovim prizivanjem kiše završnim stihovima refrena, podignutog pogleda prema nebu sa šeširom u ruci.
Odlican pocetak, nastavljaju pesmom Don't Go That Barn. Tom je izveo i dalje bez sviranja bilo kog instrumenta. Pre sledece pesme, Brain se preselio za tam tam, a na scenu je izašao jedan plavokosi klincic i stao preko puta Braina iza istog tam tama - klincic je Tomov mladi sin od 10-tak godina i veoma lici na caleta. Zapoceli su prepoznatljiv uvodni ritam od Hoist That Rag. Izvodenje je licilo na plemensko slavlje uz vatru - magiju hipnoticki zavodljivog ritma i zarazne melodije. Fantasticno izvedeno.
Zatim je Tom uzeo svoju akusticnu gitaru i prešao na smireniji feeling uz blues obojenu Sins Of My Father. Prvi dodir sa klavijaturama ove veceri, zapoceo je uvodnom melodijom orgulja pesme The Earth Died Screaming, koja je postepeno instrumentalno evoluirala u puniji zvuk uz pretece izvikivanje refrena s gromoglasnim Brainovim bubnjanjem. Pesma je okoncana opominjucom i izmucenom solo melodijom Toma na orguljama.
Da bi malo razvedrio atmosferu težine prethodne pesme, Tom je ispricao nekoliko viceva na svoj nacin npr. o tome kako danas imamo najblesavije kombinacije razlicitih sprava, pa je on nabavio sebi sat koji je u isto vreme i lovacka puška. A onda - Reperbahn. Tom je i dalje za orguljama, ovaj put sa zvukom piana. Pesma je kulminirala cuvenim "lai la lai la lai lai lai..." i pozivom da mu se pridružimo pevajuci. Poziv je prihvacen, ali mislim da je mogao biti i sa vise entuzijazma. Deo publike je u tom smislu možda bio suviše stidljiv.
Zatim još nekoliko viceva o jednom kanadskom restoranu u kome loše tretiraju svoje mušterije, a za sta oni vole da plate i kako je zbog njega jedna konobarica dobila otkaz. Neko je u jednom momentu nešto dobacio iz srednjeg reda, na šta je Tom odgovorio sa svojim cuvenim vicom: "You're still working at the airport?".
Part You Throw Away je bila sledeca, po mom mišljenju savršeno izvedena pesma (NIMALO ne umanjujuci kvalitet ostalih), koja se isto tako savršeno uklopila u citavu atmosferu i prostor sale teatra. Osetilo se disanje u pauzama izmedu tonova. Alice se idealno nadovezala. Tom na organima sa zvukom piana i Marc Ribot sa predivnim soliranjem.
A onda ponovo dizanje temperature - God's Away On Business. Marc Ribot je ponovo zablistao svojim solom na gitari. Usledila je još jedna pesma za pevanje sa ortacima u društvu i prava poslastica - Always Keep The Diamond In Your Mind, inace, pesma koja nije objavljena ni na jednom oficijelnom albumu, a i uživo je retko izvodena. Tom nas je ponovo pozvao da pevamo zajedno.
Pošto smo se još vise zbližili posle ovog zajednickog izvodenja, u drugarskoj atmosferi, na sceni sa desne strane svima nam se pridružio neki momak u jeansu, gestikulirajuci nešto Tomu pokretom svoje ruke. U prvom momentu sam pomislio da neki sound tehnicar nešto Tomu signalizira, ali ubrzo smo svi shvatili da je u pitanju još jedan Tomov gost - C. R. Avery koji ce za trenutak pokazati šta ume. Tom i C. R. su poceli duet sa zvucnim efektima autenticnog double-human-beat-boxa. Ritam koji su zakuvali je bio uvod u Metropolitan Glide. Tom je pevao, band je svirao, a C. R. je, sa Brainom, svojim distorziranim efektima glasa i u kombinaciji sa usnom harmonikom fantasticno bojio ritam. Show se usijao.
Nastavak je u podignutoj temperaturi doneo još jedno malo iznenadenje - izvodenje Heartattack And Vine. C. R. je ostao na sceni i svirao usnu harmoniku. Veliki aplauz, C. R. se pozdravlja i odlazi sa bine. Sledi Walk Away i Tom peva bez sviranja. Zatim, Day After Tomorrow, koju je Tom sa bendom izveo svirajuci na akusticnoj gitari.
Shake It je Tom, naravno, izveo koristeci shakere i pesma je zvucala izuzetno. Dok se pesma završavala, Tom je uz snažne ovacije predstavljao band. Tom je onda rekao: "Hvala vam sto ste dosli veceras. Laku noc!", skinuo šešir i duboko se poklonio, prišao samoj ivici bine sa namerom da se rukuje sa nekima od nas u prvim redovima, ali je prostor izmedu bine i prvog reda bio dubok i prekriven mrežom. Usledio je dug aplauz, zviždanje i vika, publika na nogama, svi želimo još. Posle dobrih nekih 3 minuta, band je izašao na binu i Tom se ponovo pojavio.
Zapocela je Come On Up To The House, a Tom je ponovo svirao harmonium. Posle još jednog dobacivanja nekog iz blizine, u publici u kome se cula rec "fucking", Tom je izazvao smeh u prvim redovima odgovorom (koji se nije cuo preko mikrofona): "Blah blee blee your mommy!". Usledila je predivna Trampled Rose i zatim potajno ocekivana i prikladna November.
Pozdrav publici i odlazak sa scene. Ali ponovljen poziv publike je uzvracen izvodenjem Get Behind The Mule sa C. R. Avoryjem na usnoj harmonici. I onda Lucky Day. Tom je mahnuo, pozdravio kratkim pogledom i brzim korakom otišao sa bine.
Eto Toni. Jednostavno receno, kao sto sam i ocekivao, koncert Tom Waitsa je recima neopisivo i neponovljivo iskustvo, ali isto tako prijatno iznenadujuci osecaj, jer definitivno izgleda drugacije od onoga sto sam zamišljao, drugacije na neki neobjašnjiv nacin, jer sam imao pretpostavku o feelingu koncerta na osnovu filma Big Time i sl., ali sasvim je drugacije to videti licno, neposredno, cak drugacije od ostalih koncerata na kojima sam bio. To je nešto sto se mora licno iskusiti, jer se ne može sve to obuhvatiti recima. Imao sam osecaj kao da nas je Tom pozvao u kucu i da je svirao za nas u toj kuci. Oseti se prisnost i citav ugodaj je predivan...“
Sale koji je real gone: riverskycity@yahoo.com a onaj koji će valjda jednog dana: tonisaric@inet.hr
Prilog:
|